Kao što svaki pojedinac ima jedinstveni matični broj po kome se razlikuje od drugih ljudi, tako i svaki internet sajt odnosno blog imaju jedinstvenu internet adresu ( engl. Internet Protocol address ) ili skraćeno IP adresa.
IP adresa je specifičan numerički niz, koga čine ukupno 12 brojeva, a osnovna svrha koju IP adresa ima jeste da računarima omogući adekvatnu komunikaciju, kako bi znali na koju stranicu treba da upute korisnika.
Kako je pamćenje različitih numeričkih oznaka prilično teško za ljude, pomoću specifičnog sistema, takozvanog DNS - a ( engl. Domain Name System ) se numerički kodovi koji se nalaze u okviru IP adrese pretvaraju u slovne nazive domena. Time je čitav postupak znatno olakšan za korisnike, jer ukoliko bi umesto internet adrese morali da kucaju IP adresu vrlo je verovatno da bi nastala velika zbrka na globalnoj mreži. Čitav ovaj proces konverzije numeričkih u slovne simbole, odnosno IP adrese u inetrnet adresu je poznat kao Rastavljanje imena domena.
Svaki logički domaćin ( engl. host ) se od strane internet protokola prepoznaje upravo zahvaljujući IP adresi. IP adresa je jedinstvena i ne postoji mogućnost da istu IP adresu imaju dva internet sajta. U pojedinim slučajevima i u skladu sa mogućnostima internet servis provajdera, korisnicima se uz njihovu IP adresu dodeljuje i ime domaćina.
Pored toga što, primarno služe da omoguće nesmetanu komunikaciju između korisnika i servera određenog web sajta, IP adrese se nalaze i u zaglavljima elektronske pošte korisnika. Da bi se uspostavila adekvatna komunikacija, te prosledili podaci neophodno je da svaki korinisnik i svaki web sajt koji želi da poseti poseduju IP adresu, što se odnosi na sve programe i sisteme koji funkcionišu na principu TCP/IP protokola.
Postoje dve vrste IP adresa i to statička i dinačka IP adresa. Statička IP adresa je uvek ista prilikom konekcije, dok je dinamčka IP adresa uvek različita prilikom svake konekcije. Sasvim je logično da mora da postoji određeni server kako bi mogla da se koristi dinamička IP adresa.
Ukoliko računar ima jednu mrežnu karticu, pomoću koje se priključuje na mrežu, onda on ima samo jednu IP adresu. Međutim, postoji mogućnost da jedan isti računar ili neki drugi uređaj ima više mrežnih kartica, što mu daje mogućnost da ima i više IP adresa, ali po jednoj kartici uvek može da ima samo jednu IP adresu.
Najnovija verzija IP adrese koja se trenutno koristi i ima najširu upotrebu je sačinjena od 4 bajta, to jest 32 bita, što omogućava jednistvene adrese domaćinskih servera u količini od čak preko 4,2 milijarde. Nažalost, ovoliki broj IP adresa nije dovoljan i u praksi, jer se pojavljuje nedovoljno slobodnih IP adresa, pa se sve više govori o proširivanju raspona na 6 IP adrese. Trenutni standard za IP adresiranje je internet protokol verzija 4, odnosno IPv4.
Ono što je vrlo važno jeste činjenica da se IP adresa ni u kom slučaju ne dodeljuje nasumično. Postupak za dodeljivanje IP adrese je sledeći : najpre internet servis provajder ( ili bilo koja druga organizacija koja zakupljuje server ) traži iz registra skup više IP adresa ( adrese u netbloku su povezane ). Na taj način određeni internet servis provajder dobija broj mreže, koji je zapravo sastavljen od raspona internet adresa koje određeni provajder može slobodno da raspoređuje. Kada se javi potreba za novim IP adresama, internet servis provajder može zatražiti novi netblok. Novi standardni internet protokol IPv6 nije u velikoj meri u upotrebi, ali su svi izgledi da će u bližoj budućnosti početi njegovo masovno korišćenje, usled povećanog internet saobraćaja na globalnom nivou. IP adrese u okviru ovog internet protokola su široke 128 bitova, pa se pretpostavlja da one mogu zadovoljiti potrebe internet saobraćaja. IP adresa se kod IPv6 sastoji od 8 puta po 16 bitova, odnosno 8 četvorocifrenih heksadecimalnih brojeva, koji su odvojeni znakom :