Da bi određeni računarski sistem mogao besprekorno da funkcioniše mora da postoji glavni računar koji je na mrežu povezan i preko koga se upravo i vrši kako prenos određenih podataka, tako i korišćenje različitih usluga koje su dostupne. A upravo na taj način se i definiše pojam servera, te je svakako izuzetno važno naglasiti da server nije računar na kome neizostavno mora da postoji određeni operativni sistem, recimo. Svakako je otvorena mogućnost da se na neki računar instalira konkretni operativni sistem, te da on funkcioniše kao server, ali pod uslovom da se mreža tako podesi da se upravo tom računaru dodeli ona uloga koju jedan server ima u okviru konkretne strukture.
Uopšteno rečeno, postoje dva tipa servera, to jest oni čiji prestanak rada iz bilo kog razloga može da ugrozi usluge, odnosno posredno može da utiče na ometanje rada pojedinačnih korisnika servera, kao i ona grupa u koju spadaju serveri koji su tako koncipirani da njihovo otkazivanje ne može negativno uticati na korisnike.
Vrlo je važno prilikom konfiguracije određenog servera u bilo kojoj kompaniji obratiti pažnju na potrebe korisnika, a budući da se tada razlikuje i operativni sistem koji mora da bude instaliran. Sasvim je logično da se razlikuje operativni sistem onog servera u okviru koga korisnici neprekidno moraju imati pristup mreži u odnosu na onaj u okviru koga se pristupanje mreži vrši po potrebi. A uz to, u zavisnosti od izbora operativnog sistema svakako zavisi i kvalitet rada nekog servera, te njegove mogućnosti koje su korisnicima dostupne, ali i njegova cena.
U zavisnosti od potreba i zahteva, određeni server može, ali i ne mora da poseduje takozvani serverski hardver, a obično se pod tim misli najpre na specijalnu serversku memoriju, odnosno serverski procesor, kao i na napajanje i to dodatno, ali i zaštitu od nestanka struje.
Što se tiče funkcija svakog pojedinačnog servera, zapravo su to određeni programi koji su na njemu prisutni i naravno da ih može imati onoliko koliko to zahtevaju potrebe korisnika.
Posmatrano sa stanovišta obavljanja određenih funkcija, postoji nekoliko tipova servera, a jedan od onih koji je ranije bio najzastupljeniji je takozvani print server. Njegova osnovna svrha jeste da određenom broju korisnika omogući nesmetani pristup štampaču ili štampačima. Obično se ova vrsta servera primenjuje u okruženju u kome su prisutni uređaji poznati kao mrežni štampači, a budući da su oni danas sve ređe zastupljeni, to se i prisutnost ovog tipa servera smanjuje.
Takođe postoje i identifikacioni serveri, a što je poseban tip uređaja namenjenih za identifikovanje korisnika. Zapravo je njihova osnovna svrha da se određenom broju osoba pruži mogućnost da pristupaju mreži. A u principu, ovaj server kontroliše pristup mreži, pa je koncipiran tako da svaki pojedinačni korisnik ima obavezu da prilikom pristupanja određenom programu obavezno ukucava i svoje korisničko ime i šifru.
Pored ova dva, prisutni su u praksi i takozvani fajl serveri, a koji su poznati kao serveri za deljenje dokumenata. Podrazumeva se da se u određenim situacijama i u okviru njih može uvesti ograničen pristup, to jest može biti podešen tako da samo nadležni u nekoj kompaniji, na primer imaju mogućnost da pristupe svim dokumentima, a njihovi zaposleni određenoj grupi dokumenata.
Naravno, postoji i posebna vrsta servera koja je namenjena deljenju dokumenata, ali preko interneta, a što je server poznat kao FTP.
Jedan od izuzetno često korišćenih je i web server, a on je namenjen da svim zainteresovanim korisnicima pruži mogućnost da pristupe bilo kom sajtu, odnosno aplikaciji koja je postavljena na internet. Uslov da bi neko mogao da vidi sadržaj konkretne web stranice ili, pak aplikacije jeste da ima internet konekciju, a u tom slučaju se pregledanje vrši preko browser - a, to jest internet pregledača kao što na primer Google Chrome.